English
 

Istorijat



Prvi počeci flaširanja voda vraćaju nas u najranije civilizacije. Tačan datum otkrića pojava mineralnih voda za čoveka je nepoznat, ali se vezuje za 400 godina pre Hrista, kada je grčki doktor Hipokrat zaveo neke činjenice u knjizi "Airs Waters, and Places".

Kako se rimska imperija širila, mnogi poznati izvori Engleske, Nemačke, Belgije i Italije postali su značajno čudo sa medicinskog aspekta. Povoljne terapeutske karakteristike vode, Rimljani su istraživali i razvijali zajedno sa uspostavljanjem svoje imperije. Prema legendi, pošto je prešao Pirineje, Hanibal, poznati general vojske Kartagine, odmarao je svoje trupe i slonove na Les Bouillens-u u Francuskoj, lokacija izvora Perrier.

Razvoj banja, koji je započet u Evropi u 18. veku, svoje poreklo vuče od kupatila koja datiraju iz doba Rimljana. Nauka i medicina ukazuju na značaj blagotvornih dejstva prirodnih mineralnih voda za kupanje, pranje i piće. Na primer, tokom 1760, ljudi su dolazili u Contrexéville u Francuskoj, na izvor Contrex, radi izlečenja i izbacivanja kamena u bubregu. Tradicija razvoja banja prisutna je i u mnogim drugim zemljama, uključujući Italju- kupanja na San Pellegrinu- i Ameriku. Banje su takođe postale popularne u Severnoj, Centralnoj i Južnoj Americi 1767, pa su tako vode izvora Jackson's Spa u Bostonu punjene i prodavane da bi zadovoljile brz rast zahteva njegovog terapeutskoh dejstva. 1800. vode mineralnog izvora pored mesta Albany, New York, su se flaširale za komercijalne potrebe, a 1820. vode Saratoga izvora su flaširane i prodavane. 1845. vode Poland izvora su bile flaširane za prodaju u trogalonskim sudovima. U Južnoj Americi, u Brazilu São Lourenço je flaširao vodu 1890.
Prva komercijalna flaširanja su zabeležena u Francuskoj 1873. godine. Legalne dozvole za punjenje Saint Galmier prirodnih mineralnih voda izvora Badoit su bile garantovane još 1837. Ovaj primer je zatim sledio Perrier 1863. a zatim i ostale evropske zemlje nekoliko godina kasnije. 1903. godine prirodne mineralne vode izvora Vittel Grande i Hépar su proglašene kao “d’intérêt public” vode (vode od javnog značaja) od strane Francuskih autora.

U ranim danima, upotreba flašiaranih voda bila je privilegija visoke buržoazije, industrijalaca, političara, plemstva i tako dalje. Voda je bila flaširana u zemljanim ili staklenim posudama, sa porcelanskim ili čepom od plute. 

Univerzalne boce koje danas koristimo, verovatno vode poreklo od staklenih boca koje su se pravile u Siriji u periodu 100 godina pre Hrista, kada su umetnici duvali vazduh kroz grudve istopljenog stakla formirajući šuplje sudove.

Staklo je pravljeno od mešavine peska i krečnog veziva pri čemu se ova smesa polako zagrevala na temperaturi od 2500 oF , radi njihovog sjedinjavanja. Prvi oblici stakla su zatim ostavljani da se ohlade na temperaturi od 1800 oF da bi dostigli pravu konzistenciju. 

Tadašnji uslovi su bili dosta teški. Toplota i prašina su uvek bili prisutni i proizvodnja je bila ograničena na 1500 boca na dan, jer je na ovoj izradi učestvovala posada od tri "duvača" i tri pomoćnika.

Mnoge boce koje su pravljene na ovaj način imale su senke zelene ili plave boje u staklu. Ovo je uglavnom bilo istaknuto zbog nečistoća gvožđa koje se nalaze u sirovom materijalu. 

Namerni dodatak određenih primesa stavljao se u sirovo staklo, tako da su različite kombinacije stakla bile prisutne još od samog početka.

U početnim danima razvoja mineralnih voda, asortiman čepova isključivo je činio čep od plute. Sa ciljem očuvanja prirodnog kvaliteta, bilo je potrebno održavati vlažnost čepa. Jedna od metoda koja je često korišćena u Evropi, je bila da se boca drži okrenuta sa vrhom na dole da bi voda bila u stalnom kontaktu sa čepom. Dno boca je bilo kružno da bi omogućilo uspravno stajanje flaše.

Do sredine 19. veka, razvoj železnice i tehnike industrijske proizvodnje ubrzao je dalji posao. Metode flaširanja, su se menjale zajedno sa zamahom potrošnje, tako da se sredinom 20. veka globalna proizvodnja popela na nekoliko stotina miliona boca.

1968. se pojavila prva plastična boca za flaširanje voda, sa kojom se težilo ka povećanju javne potrošnje. Ovo je podržano njenim lansiranjem sa reklamnom kampanjom kojom se naglašava vitalnost umesto medicinskih aspekata. 

Uklanjanje brenda ambalaže kao što je staklena boca za flaširanje voda, koja postoji skoro 100 godina, desila se lansiranjem nove vrste ambalaže koja se pojavila u Evropi. Izmšljena je u Francuskoj za potrebe pakovanja specijalnih rumenila, napravljenog od PET materijala koji se sastoji od dva sloja plastike sa slojem najlona koji je smešten u sredini. Aproksimativne težine od 36 gr, PET boce podležu procesu koji se sastoji od dve faze uduvavanja vazduha u kalupe. Za lansiranje ovog materijala na tržište trebalo je oko 11 godina za istraživanje materijala, koji će da zadrži ukus, kao i nekoliko miliona balončića u svakoj boci. Ovaj novi, otporniji materijal poboljšava flaširanje i postaje lakši za korišćenje potrošačima.

Tehnika gaziranja voda

Tehnika gaziranja otkrivena je 1767. godine od strane engleskog naučnika Dr Džozefa Pristlija. On je počeo sa eksperimentima "stimulisanja vazduha gasa u prirodnim mineralnim vodama". U jednoj od njegovih namera, koristio je primitivne aparate za presipanje vode iz jednog suda u drugi, koje su stajale pored sudova za fementaciju iz lokalne pivare. Saznao je da voda lako apsorbuje gas, kasnije identifikovan kao CO2, isti onaj koji se nalazi u mnogim našim omiljenim napitcima koji "golica" naše krajnike. Ovo otkriće pokrenulo je komercijalni razvoj industrije soda vode i mineralnih voda. Priestli je objavio svoje otkriće pod naslovom " Directions for Impregnating Water with Fixed Air".

Tokom početka 1806, profesor na Jejl Univerzitetu, Benjamin Sillman objavio je uspeh u proizvodnji malih količina veštačkog gaziranja voda u New Havenu. 

Veruje se da je prvi gaziran napitak napravljen u Filadelfiji 1807., kada je Dr. Philip Syng Physick, zatražio od hemičara da pripremi gaziranu vodu za pacijenta, radi povećanja pitkosti samog napitka.

Gazirani napitci nisu postigli svoju širu popularnost sve do 1832. godine, kada je John Mathews izumeo aparat za dodavanje CO2 vodi.

Počeci flaširanja voda u Srbiji

Počeci organizovanog pakovanja vode u Srbiji vezani su za početak 19. veka kada počinje ručno flaširanje bukovičke kisele vode "Knjaz Miloš". Bukovička kisela voda oduvek je, radi lekovitih i osvežavajućih svojstava upotrebljavana za piće, a "prva hemičeska pokušanija na samom izvoru" pri analizi preduzeo je E. Lindenmajer 1836. i našao da će ona "u raznim tegobama od prevelike polze biti". To je uslovilo da u narednim godinama ove izvore pohodi "množestvo bolesnika", a jula 1839. ovde konači i knjeginja Ljubica, a još 1837. knjaz Miloš zahteva da mu se "u butelama" iz Bukovika kisela voda u Kragujevac donese. Prva i najviša odličja za kvalitet dobila je već 1906. u Briselu i 1907 u Londonu.



 





Design by